Smrkijev prvi blog post

Mislim da bi bilo pristojno da vam kažem nešto o sebi.

U delu “About” sam već napisao par stvari o meni, ali sada ću detaljnije.

Kao što sam rekao zovem se Smrki. Međutim, to nije moje pravo ime. Moje pravo ime je SMRDA i rođen sam u Moštanici. Pretpostavljam da ste se nasmejali jer je obično to reakcija ljudi kad čuju moje pravo ime. Ali da ne biste nešto pogrešno shvatili, objasniću vam odakle mi to ime.

Rođen sam u Moštanici. Kako su mi rekli, pronašao me je na ulici neki veterinar kada sam imao samo mesec dana. Ne sećam se tog perioda da budem iskren. Elem, taj veterinar je imao drugaricu koja je želela da čuva mačku. Kada je ona došla da me vidi baš se oduševila, međutim pošto sam se ja uplašio desila se jedna neprijatnost koja me je obeležila za ceo moj mačji zivot. Ta devojka me je uzela u ruke i ja sam od straha, kako da kazem, prdnuo. Da, da! Dobro ste pročitali. Uglavnom, to je malčice zasmrdelo, a devojka se nasmejala i rekla “Smrrrrrdaaa”. I tako ostade meni to ime. Eto vam primera kako jedna situacija (u mom slučaju, neprijatna) može da vas obeleži.

Kod te devojke sam živeo skoro godinu dana. Stvarno sam bio dobar. Nisam se bunio što mi nije dozvoljavala da spavam s njom u sobi. Nisam grebao nameštaj, a da koristim pesak sam naučio skoro iz prve. Nisam se bunio što sam navikao da budem sam od kad sam počeo da živim kod nje. Radnim danima bih bio sam kod kuće barem 12 sati. Vikendom manje.

Jul 2013.godine. Vlasnica je shvatila da ne može vise da živi u Srbiji i da želi da se preseli u Švedsku. Pošto nije htela ili nije mogla da me vodi sa sobom, ona je dala oglas na internetu da me poklanja. Stavila je ovu sliku. Moja slika

Razmišljao sam sta će biti ako se niko ne javi. Šta ako se nikome ne dopadnem? Rok za moje iseljenje je bio nešto manje od mesec dana. Dani su prolazili. Moram da budem iskren, baš sam se uplašio. Međutim, jednog dana, čini mi se da je to bio 20. jul, vlasnica mi je rekla da će za pola sata doći devojka da me vidi i ako joj se dopadnem da će me uzeti. Tih pola sata mi je prošlo baš sporo. Razmišljao sam ko će doci…. I konačno je zazvonilo zvono. Vlasnica je otvorila vrata i ušla je devojka, sportske građe sa plavom kosom i širokim osmehom. S obzirom na moj prvi peh, ovoga puta iako sam (ponovo) bio uplašen, ipak nisam prdnuo…. Moja vlasnica je toj plavoj devojci  rekla “tužnu” priču o mom imenu. Ova devojka se slatko nasmejala. Sela je i samo me je posmatrala. Nije mi delovala loše na prvu loptu. Bila je simpatična i htela je da se igra sa mnom, ali nije bila napadna. To mi se dopalo kod nje. Pustila me je da joj ja priđem. Dala mi je vreme da se opustim. Posle nekih 15-ak minuta osmatranja, ja sam joj prišao. Slatka, ali se osećala na duvan. Ok, to mi nije smetalo jer je i moja sadasnja vlasnica bila pušač. Vlasnica je pričala nešto toj devojci, čini mi se da joj je pričala o meni. Iznenadio sam se kad joj je vlasnica ponudila da me vodi sa sobom odmah. Ej, živimo zajedno skoro godinu dana i ona odmah hoće da me da nepoznatoj osobi. Međutim plava devojka me te večeri nije uzela. Čuo sam da je rekla mojoj vlasnici da želi da me uzme u petak kako bi provela sa mnom vikend i da ne želi da se ja traumatizujem da odmah prvog dana ostanem sam 8 sati dok je ona na poslu. Hvala joj do neba na tome.

Posle par dana, bio je to petak 24.07.2013. godine, plava devojka je došla po mene. Bilo mi je žao sto napuštam svoju gazdaricu i svoj dotadašnji dom, ali mene niko ništa nije pitao. Do tada se nikad nisam vozio nekom čudnom napravom koja ide na 4 točka…. To mi je baš bilo traumaticno. Drao sam se iz sveg glasa. Sreća moja da je vožnja trajala baš kratko. Došli smo u stan te plave devojke. Tad sam saznao da se zove Marija. Stan je bio manji od onog u kojem sam živeo, ali dovoljan za nas dvoje. Vlasnica koja je krenula za nama svojim kolima je bila celih 10 minuta u mom novom domu. Gledao sam stan. Njuškao sam. Bas sam bio uplašen. Uspeo sam da nadjem mesto da se sakrijem iza kreveta. Moja vlasnica je otisla. Čuo sam joj glas. Bio sam i uplašen, ali i ljut sto me je ostavila. Činilo mi se kao da je to uradila vrlo lako. Iako je, odlazeći, na vratima rekla da će doći pre odlaska u Švedsku da me obiđe, ja je više nikada nisam video.

Tako sam ja došao kod moje nove vlasnice Marije. Priznajem da je imala puno strpljenja sa mnom. Nije me dirala, već je čekala da se ja okuražim i priđem joj. Posle skoro 12 sati sam prestao da se krijem. Krio bih se još, ali sam baš bio gladan i žedan i piškilo mi se. Kad sam sve to obavio, onda sam pogledao u Mariju. Bila je mirna. Posmatrala me je. Mislio sam da je malo otkačena jer je non stop imala osmeh na licu dok me je gledala.

I eto, to je priča o mom dolasku kod Marije koja sve ovo kuca dok je ja posmatram. Znate, ja nju baš volim. I dalje me posmatra sa osmehom. Zajedno smo tri i po godine i lepo se slažemo. Naravno, kao i u svakom odnosu ima tu nekih nesuglasica, ali mi smo odrasli i to rešavamo na zreo nacin: ja napravim neki ršum, ona podvikne, a ja podvijem rep i smirim se.

p.s. Zaboravio sam da vam kažem da je počela da me zove Smrki umesto Smrda. Na tome sam joj večno zahvalan.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s